Светови

МИХАИЛО ГЛИГОРИЋ ГЛИША, СЛИКАР У ВИСИНАМА СТИЛИЗАЦИЈЕ
Уметност чуда, славља и радости
Да би се могло стилизовати, треба добро познавати класична начела. Он је трагалац, ликовни номад. Са својих духовних путовања доноси визионарске представе, као и графичке листове у којима вртложе енергетски токови. Никада се не срозава на ниво досетке, забаве и испразности. Његови анђеоски пејзажи сагледани су одозго, подређени сцени која има одлике свечаности. Он зна своје порекло и пут. Време је да се отворе врата која су му због тога била затворена

Пише: Дејан Ђорић

Ликовно је поникао у Шапцу, једном од најзначајнијих уметничких центара Србије. На српској и југословенској уметничкој сцени постао је препознатљив најпре по цртежима који су још крајем седамдесетих привлачили пажњу публике на групним изложбама УЛУС-а. Актове Михаила Глигорића Глише нацртане оловком, фигуре и коње урађене четком и црним тушем, одликује особена појавност, између реализма и експресионизма, превласт линеарног у композицији и смела стилизација. Глигорић сваку представу стилизује, што је, по Михаилу Ђоковићу Тикалу, виши вид ликовности од простог преношења стварности. У идејно и технички сложеном превредновању реалног призора служи се деформацијом, тим старим уметничким методом, омиљеним међу ствараоцима фантастичног усмерења. Да би се могло стилизовати и деформисати у циљу стварања другачије представе од стварне, и тако развити сопствени стил, треба добро познавати класична начела – цртање по моделу, анатомију, перспективу и композицију.

„ВИРУС ЦРТАЊА” И „ЧАРОБНЕ НИТИ”

Сликар полази од најједноставнијег, сматрајући, као и експериментални естетичари, да је уметност само понављање основних форми на вишем и сложенијем нивоу. Овладавши цртежом, могао је, захваљујући стеченом знању, да се отисне у друге видове стваралаштва, оне који настају из цртачког умећа. Уметник Жељко Ђуровић писао је о „вирусу цртања” а историчарка уметности Татјана Марковић о линији или „чаробној нити” коју је Глигорић открио на свој оригиналан начин. Помоћу линеарних умножавања, умрежавања и простирања, тежећи да прошири линерано изван формата рада, Глигорић је овладао графичким техникама суве игле, бакрореза, бакрописа и акватинте, као и сликарством акварела, уљаним и еир-брашем (ваздушном четкицом). Сваки од ових видова ликовности обележио је својим рукописом, изразом личности, јер карактер уметника је нешто што најдубље прожима и одређује не само ликовно дело. Бројне самосталне и групне изложбе, као и награде, сведоче да публика и стручна јавност овог уметника изнова откривају, поготову што је у свакој од наведених техника остварио већи број дела и сложене тематске целине унутар њих.

„ПУТУЈУЋЕ ОКО”, „ВИДИЛАЦ СВЕТОВА”

Глигорић је истраживач. Није, као многи, уметник који је успешно овладао једном врстом представљања и наставио да га бескрајно експлоатише. Он је ликовни номад, „путујуће око”, како би рекао Алберти. Видилац светова. Са својих духовних и свакодневних путовања, са бројних ликовних колонија на којима учествује, као сведок и саучесник доноси визионарске представе или графичке листове у којима се вртложе енергетски токови, претећи да разнесу композицију. Настоји да овлада најсложенијим, фантастичним и визионарским, а да не изневери реално; можда су зато његови анђеоски пејзажи сагледани одозго, засвођени црквеним трифорама, подређени сцени која има одлике свечаности. Он поштује традиционално стваралачко начело уметности као чуда, славља и радости за око, а не само, како је Матис мислио, удобне фотеље за одмор и уживање у посматрању. Зато Глигорићеве радове, осим уважавања реалистичних стваралачких услова, одређује и духовност или чињеница да посматрачу постављају извесна питања, терајући га на размишљање. Радови овог цртача, графичара и сликара никада се не срозавају на ниво досетке, забаве и испразности. Као уметник пажњу полаже на садржај и формат дела.
Ако ваљано сагледамо квалитет, обим и разноврсност стваралаштва Михаила Глигорића Глише, његову фигурацију, пејзаж и анималистику, којима влада, сложићемо се да је он један од још увек недовољно откривених уметника, па можда и занемарених. Добро је што је пред њим учесталија излагачка активност, и то не само пред београдском публиком. Јер, током више деценија рада, он је створио низ радова који заслужују самостално приказивање по темама и техникама. Верујемо и надамо се да је то његов пут ка месту у српској историји уметности које му припада по садржају и значају његовог опуса.

***

Путеви и слободе
Михаило Глигорић Глиша (Осечина, 1952) завршио је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Члан је УЛУС-а и Интернационалне асоцијације професионалних уметника Европе, као и других удружења. Излагао је на више од 250 групних изложби у Србији, Европи и Северној Америци. До сада је имао 30 самосталних наступа у земљи и Европи. Учествовао је на изложбама у Аустрији, Италији, Грчкој, Немачкој, Пољској, Белгији и Француској, као и на више од 30 уметничких колонија. Више пута је награђиван. Живи и ради у Шапцу и Београду као слободан уметник.